Приредила: Татјана Томић Ђоровић
Роман Јучерашњи свет Штефана Цвајга (1881-1942) можемо назвати и мемоарима овог писца. Захваљујући изузетном књижевном таленту, интелектуалној и духовној ширини овог доктора филозофије, ово дело представља и мемоаре једног давно прохујалог времена. Био је сведок оба светска рата и драматичних промена у европској и светској цивилизацији. У својој књизи пажљиво и верно реконструише дух епоха које су се пред његовим очима смењивале. Ово дело не представља само збирку сећања, већ и уџбеник историје који деконструише њене механизме. |
„У том нездраво загушљивом ваздуху, засићеном парфимисаном спарином, ми смо, међутим, одрасли. Тај непоштени и непсихолошки морал прећуткивања и скривања притискао је као мора нашу младост, а како, захваљујући солидној техници прећуткивања, данас недостају литерарни и културно-историјски документи неће бити лако реконструисати то стање које нам данас већ изгледа сасвим невероватно. У сваком случају, један ослонац постоји: треба само погледати моду, јер свака мода једног века са својим оптичким датим правцем укуса открива нехотице и његов морал. Сигурно не можемо назвати случајем што ће данас, 1940, ако се на биоскопском платну појаве жене и мушкарци из друштва године 1900, у својим тадашњим костимима, гледаоце сваког града и сваког села Европе и Америке, обузети необуздана веселост. Чак и најнаивнији данашњи људи смејаће се тим чудним ликовима јучерашњице као карикатурама – за њих су то неприродно, неудобно, нехигијенски, непрактично костимиране будале; чак и нама који смо још своје мајке и тетке и пријатељице познавали у таквој апсурдној одећи, чак и нама се чини сабласним сном да се читава једна генерација могла покорити једној тако ступидној ношњи.
Али тај бесмисао имао је свој тајни смисао. Овом манипулацијом требало је линију женског тела толико сакрити да чак ни младожења на свадбеној гозби ни издалека не може наслутити да ли је будућа сапутница његовог живота грађена равно или криво, да ли је пуначка или мршава, кратконога, кривонога или дугонога; то „морално доба“ није нипошто сматрало недопуштеним да се у циљу обмањивања и ради прилагођавања свеопштем идеалу лепоте предузме вештачко попуњавање косе, груди или других делова тела. Што је једна жена више требала да побуђује утисак „даме“, тим су се мање смели познати њени природни облици; та је мода, у основи, с тим својим видљивим главним мотивом, само покорно служила општој моралној тенденцији времена, чија је главна брига била да затаји и сакрије.
Тај мудри морал заборавио је, међутим, потпуно да ће се сотона, ако му се затворе врата, најчешће пробити кроз димњак или какав задњи улаз. За наш данашњи простодушан поглед, на тим ношњама, које очајнички настоје да прикрију сваки траг голе коже и правог стаса, није ни у ком случају најупадљивија њихова моралност, него, напротив, то како је та мода до у ситнице изазовно разрадила поларитет полова. Док се младић и млада жена нашег времена, обоје високо израсли и витки, обоје голобради и кратке косе већ својом спољашњом појавом једно другом другарски прилагођавају, у оној епохи полови су се разликовали колико је год то било могуће. Мушкарци су се разметали дугим брадама, или би у најмању руку сукали силне бркове као један надалеко видљив атрибут своје мушкости, док је код жена стезњак остентативно излагао битну женску полну ознаку, груди. Претерано је био наглашен такозвани јачи пол према слабијем и у држању које се од њега тражило; од мушкарца се тражило да буде отресит, витешка држања и агресиван, од жене да буде плашљива, срамежљива, дефанзивна, он да буде ловац, а она плен, уместо да буду једнаки, блиски једно другом.
Све нам се то данас чини бајком или шаљивим претеривањем. ...
Опажам, и поглед ми се искрено радује, како се дивовска револуција одиграла у корист омладине, колико је слободе и љубави и живота она опет задобила, и како је од те слободе силно оздравила телом и духом...
...данашња младеж ослобођена је страха и потиштености те потпуно ужива оно што се нама у оним годинама ускраћивало: осећај неусиљености и самопоуздања.
СЈАЈ И СЕНКА НАД ЕВРОПОМ
Никада нисам нашу стару земљу волео више него тих последњих година пред први светски рат, никада се више надао уједињењу Европе, никада више веровао у њену будућност него у то време кад сам мислио да смо угледали ново праскозорје. Али то је у ствари био већ сјај ватре светског пожара који се приближавао.
Можда је тешко описати данашњим генерацијама, које су одрасле у катастрофама, сломовима и кризама, за које рат представља сталну могућност и готово свакодневно ишчекивање, оптимизам и поверење у свет што су надахњивали нас младе људе после настанка новог века. Четрдесет година мира било је оснажило привредни организам земаља, техника је била окрилатила ритам живота, научна су открића прожимала поносом дух те генерације; почињао је узлет који се у свим земљама наше Европе осећао готово једнако. Градови су постајали из године у годину лепши и имали све више становника. Берлин из 1905. није више личио на онај што сам га упознао 1901., престоница се била претворила у светски град, а тај је опет силно премашио Берлин из 1910. Кад бисте поново свратили у Беч, Милано, Париз, Лондон, Амстердам – осетили бисте се зачуђени и срећни; улице су постајале шире и раскошније, јавне зграде веће, дућани луксузнији и с више укуса. Осећало се на свим стварима како богатство расте и како се шири; чак смо и ми књижевници осећали то по тиражима који су се у размаку од десет година били утростручили, упетостручили, удесетостручили....
...Никад Европа није била јача, богатија, лепша, никад она није искреније веровала у још бољу будућност; нико осим неколицине збрчканих стараца није, као раније, кукао за „добрим старим временима“.
...Бити млад, бити свеж и не глумити више достојанство – то је постала парола. Жене су одбацивале стезнике, који су им стешњавали груди, одрицале се сунцобрана и велова, јер их више није било страх од ваздуха и сунца; скраћивале су сукње да би се могле код тениса лакше кретати и није их било више стид да их показују ако су лепо грађене. Мода је постајала све природнија, мушкарси су носили бричес, жене су смело седале у мушка седла, људи се више нису замотавали нити се крили једни пред другима. Свет је постао не само лепши, постао је и слободнији.
Величанствен је био тај окрепљујући талас снаге који је са свих обала Европе ударао о наша срца. Али у исто време, а да ми то нисмо ни слутили, то што нас је усрећивало, носило је у себи и опасност. Олуја поноса и поуздања која је тада забрујала широм Европе носила је са собом и облаке. Можда је успон дошао пребрзо, можда су држава и градови одвише брзо задобили моћ, а осећај моћи и људе и државе увек заводи да моћ употребе и злоупотребе. |