Деца у данашњем школском систему, поуздано тврдим, нису добро припремљена за свет сутрашњице.
Као неко ко је свој пословни пут започео у индустријском свету, затим радио у новинској кући и на крају стигао до овог свакодневно променљивог онлајн-виртуелног света, сасвим сам меродаван да знам шта вам говорим.
На жалост, образовање сам стекао у школском систему који је веровао да ће свет у коме живимо остати у суштини исти, са мањим, козметичким променама. Ми смо били обучени за вештине и послове актуелне 80-их. године, никако за све оно што нас чека после 2000. године.
Као неко ко је свој пословни пут започео у индустријском свету, затим радио у новинској кући и на крају стигао до овог свакодневно променљивог онлајн-виртуелног света, сасвим сам меродаван да знам шта вам говорим.
На жалост, образовање сам стекао у школском систему који је веровао да ће свет у коме живимо остати у суштини исти, са мањим, козметичким променама. Ми смо били обучени за вештине и послове актуелне 80-их. године, никако за све оно што нас чека после 2000. године.
И све то некако има смисла, с обзиром на то да нико не може заиста знати шта га чека у животу у наредних двадесет година. Замислите 1980, када су персонални рачунари били новотарија, факсови најмодернија комуникацијска технологија а интернет постојао само у романима научне фантастике писаца попут Вилијама Гибсона.
Нисмо имали појма шта нас очекује.
А ево у чему је ствар: ми то и даље не знамо. И никада нећемо знати. Никада нисмо били добри у предвиђању будућности, тако да наше одгајање и образовање деце у уверењу да знамо шта је најбоље за њих, као и да знамо шта нас чека, није баш најпаметнија идеја.
Како онда да припремимо нашу децу за свет који је непредвидив, непознат? Можда је најважније да их од свих вештина прво научимо да се прилагоде, да се баве променама, да се припреме за неочекивано и буду спремни да увек уче.
То захтева потпуно другачији приступ подизању детета и образовању уопште. То значи да треба да оставимо наше старе идеје пред вратима, и све прекројимо.
Моја божанствена жена Ева (да, ја сам веома срећан човек) и ја смо међу онима који су већ то урадили. Ми своју децу учимо код куће, тј “дешколујемо” их од традиционалне школе. Учимо их да уче сами, без нас и нашег преслишавања.
То је, додуше, дивљи фронт, непознаница, и већина нас који експериментишу са “дешколовањем” признаје да нема све одговоре, да не постоји скуп „најбољих пракси“. Али ми такође знамо и да учимо заједно са нашим децом, као и да је незнање добра ствар – пружа им прилику да сазнају без ослањања на круте традиционалне методе које сигурно нису право решење.
Представљам вам неколико битних вештина за које верујем да деца треба да их знају, и да ће се тако најбоље припремити за било коју светлу будућност. Јер све набројано се заснива на ономе што сам научио у три различите индустрије, и што сам научио о учењу, раду и животу у свету који никада неће престати да се мења.
1. Постављање питања
Оно што ми највише желимо за нашу децу, је да шта год треба да знају, науче сами. Да науче било шта. Јер ако то могу, онда не треба да уче све редом, и што им треба и што им не треба, већ ће оно што им треба у будућности са лакоћом научити сами. Први, веома битан корак у учењу, је знати поставити питање. Срећом, клинцима је ово природно урођено – на нама је само да их охрабримо. Одличан начин да се то уради је дати пример. Када ви и ваше дете радите или учите нешто ново, постављајте питања наглас и истражујте могуће одговоре са својим дететом. Када ваше дете то исто уради и крене да поставља питања, наградите га уместо да га кажњавате (можда ћете бити изненађени колико одрасли обесхрабрују испитивање).
2. Решавање проблема
Ако је дете способно да реши проблем, онда оно може да уради било који посао. Нови посао може бити застрашујућ за било кога од нас, али то је заиста само још један проблем који треба решити. Нова вештина, ново окружење, нова потреба … то су просто све проблеми које треба решити. Немојте одмах решити све проблеме ваше деце – нека прво сама пробају и нека покушају да нађу различита решења, а ви наградите такве напоре. На крају, ваше дете ће развити поверење у своје способности, а онда не постоји ништа што не може да уради.
3. Извођење пројеката
Као онлајн предузетник, ја знам да је мој рад низ пројеката, понекад везаних, понекад малих и некад великих (који су најчешће група мањих пројеката). Такође знам да не постоји пројекат са којим не могу да се ухватим у коштац, јер сам их већ толико урадио. Овај пост је пројекат. Писање књиге је пројекат. Продаја књига је још један пројекат. Радите на пројектима са вашим дететом, пустите га да види како се то ради, радећи са вама, а затим га пустите да ради само. Када стекне ваше поверење, нека се позабави стварима које га занимају, и нека их уради на своју руку. Убрзо, његово учење ће бити само низ пројеката због којих ће бити узбуђен.
4. Проналажење инспирације
Оно што ме покреће нису циљеви, ни дисциплина, ни спољашња мотивација, ни награде… али кад ме ухвате пасија и инспирација, све иде глатко. Тренутак у коме сам сам толико узбуђен да не могу да престанем да мислим о нечему је тренутак који покреће све. Тада неизбежно у посао зарањам потпуно посвећен, и у већини случајева завршићу пројекат брзо јер тада волим да радим. Помагање вашем детету да пронађе онај посао који воли и који га испуњава је права ствар. Тада ће научити важну лекцију – да посао може и треба да се воли.
5. Независност
Деца треба да уче да буду самостална. Постепено, наравно. Полако их охрабрите да раде на своју руку. Научите их како да то ураде сами, дајте им модел, помозите им мало да то ураде, пустите их и да направе грешке. Поверење у себе ће стећи када стекну своје сопствене успехе, а тада ће имати и снаге да се изборе и са неуспесима. Када науче да буду независни, научили су да им не требају учитељ, родитељ, или газда да им кажу шта да раде. Они могу да се организују и да буду слободни, али и да сами преузму одговорност за своја дела.
6. Да буду срећни сами
Превише нас родитеља је размазило своју децу, тетошећи их, држећи их близу на свиленој узици, чинећи их да се осећају срећнима и безбеднима само тиме што смо у близини. А онда када дете одрасте, не зна како да буде срећно само. Одмах су му потребни момак, девојка или пријатељи. Ако нема друштво, дете ће тражити срећу у другим спољним стварима – куповини, храни, видео играма, интернету. Али, ако дете учи од малих ногу да може бити срећно само, играјући се, читајући и размишљајући, оно има једну од највреднијих вештина која постоји. Дозволите да ваша деца буду сама од раног узраста. Дајте им приватност и могућност да остају сами са собом и својим мислима.
7. Саосећање
Једна од најбитнијих вештина човечанства уопште. Оно им је потребно да добро сарађују са другима, да се брину за друге људе, да буду срећни када су други срећни. Развијање саосећања је кључ успеха. Будите саосећајни према вашем детету у сваком тренутку, као и према другима. Покажите им да емпатија значи интересовање за то како други могу да се осећају, и како да им се помогне.Покажите им у свакој прилици како да олакшају патње других ако је икако могуће, и како да друге учине срећнијима уз помоћ малих ствари, као и како је срећа заразне те ће и њима поправити дан.
8. Толеранција
Превише често деца одрастају у изолованим областима, где су људи углавном слични (барем изгледом), па када дођу у контакт са људима који су другачији, то може бити непријатно, шокантно, па чак и да изазвати страх. Причајте и покажите деци људе свих врста, различитих раса, различитих склоности и различитих менталних склопова. Покажите им да не само да је у реду бити другачији, већ да се то подразумева и да је управо слобода у различитости, оно што чини живот тако лепим.
9. Суочавање са променама
Верујем да ће ово бити једна од најбитнијих вештина како наша деца одрастају, јер свет се увек мења па су умеће прихватања промена, бављење променама и рад у променљивим околностима – конкурентне предности. То су вештине које и сам још увек учим, али сматрам да је то нешто што ми страховито помаже, и чини позитивну разлику у односу на оне који се опиру променама. Страх од промена зна да буде значајна кочница ка прилагођавању и успеху уопште. Крутост је мање корисна у динамичном окружењу него флексибилност. Подсећање на ову вештину, за ваше дете је у свакој прилици веома важно, и показује му да су промене у реду, да се свему може прилагодити. И најважније, треба да уме да прихвати нове могућности које ту нису биле раније и да у свакој промени види само позитивну страну. Живот је авантура и ствари ће ићи наопако, испадаће другачије него што сте очекивали, али све је то живот и зато никад није досадно.
Ми не можемо дати нашој деци да науче скуп података који ће им сигурно требати, или их савршено припремити за каријеру, кад не знамо ни сами шта ће будућност донети. Али можемо да их научимо да се прилагоде на све, да науче све што треба, да реше било шта, и да нам за око двадесет година буду итекако захвални за то.
Лео Бабаута је оснивач популарног блога „Зен навике“
Преузето:www.detinjarije.com
Нисмо имали појма шта нас очекује.
А ево у чему је ствар: ми то и даље не знамо. И никада нећемо знати. Никада нисмо били добри у предвиђању будућности, тако да наше одгајање и образовање деце у уверењу да знамо шта је најбоље за њих, као и да знамо шта нас чека, није баш најпаметнија идеја.
Како онда да припремимо нашу децу за свет који је непредвидив, непознат? Можда је најважније да их од свих вештина прво научимо да се прилагоде, да се баве променама, да се припреме за неочекивано и буду спремни да увек уче.
То захтева потпуно другачији приступ подизању детета и образовању уопште. То значи да треба да оставимо наше старе идеје пред вратима, и све прекројимо.
Моја божанствена жена Ева (да, ја сам веома срећан човек) и ја смо међу онима који су већ то урадили. Ми своју децу учимо код куће, тј “дешколујемо” их од традиционалне школе. Учимо их да уче сами, без нас и нашег преслишавања.
То је, додуше, дивљи фронт, непознаница, и већина нас који експериментишу са “дешколовањем” признаје да нема све одговоре, да не постоји скуп „најбољих пракси“. Али ми такође знамо и да учимо заједно са нашим децом, као и да је незнање добра ствар – пружа им прилику да сазнају без ослањања на круте традиционалне методе које сигурно нису право решење.
Представљам вам неколико битних вештина за које верујем да деца треба да их знају, и да ће се тако најбоље припремити за било коју светлу будућност. Јер све набројано се заснива на ономе што сам научио у три различите индустрије, и што сам научио о учењу, раду и животу у свету који никада неће престати да се мења.
1. Постављање питања
Оно што ми највише желимо за нашу децу, је да шта год треба да знају, науче сами. Да науче било шта. Јер ако то могу, онда не треба да уче све редом, и што им треба и што им не треба, већ ће оно што им треба у будућности са лакоћом научити сами. Први, веома битан корак у учењу, је знати поставити питање. Срећом, клинцима је ово природно урођено – на нама је само да их охрабримо. Одличан начин да се то уради је дати пример. Када ви и ваше дете радите или учите нешто ново, постављајте питања наглас и истражујте могуће одговоре са својим дететом. Када ваше дете то исто уради и крене да поставља питања, наградите га уместо да га кажњавате (можда ћете бити изненађени колико одрасли обесхрабрују испитивање).
2. Решавање проблема
Ако је дете способно да реши проблем, онда оно може да уради било који посао. Нови посао може бити застрашујућ за било кога од нас, али то је заиста само још један проблем који треба решити. Нова вештина, ново окружење, нова потреба … то су просто све проблеми које треба решити. Немојте одмах решити све проблеме ваше деце – нека прво сама пробају и нека покушају да нађу различита решења, а ви наградите такве напоре. На крају, ваше дете ће развити поверење у своје способности, а онда не постоји ништа што не може да уради.
3. Извођење пројеката
Као онлајн предузетник, ја знам да је мој рад низ пројеката, понекад везаних, понекад малих и некад великих (који су најчешће група мањих пројеката). Такође знам да не постоји пројекат са којим не могу да се ухватим у коштац, јер сам их већ толико урадио. Овај пост је пројекат. Писање књиге је пројекат. Продаја књига је још један пројекат. Радите на пројектима са вашим дететом, пустите га да види како се то ради, радећи са вама, а затим га пустите да ради само. Када стекне ваше поверење, нека се позабави стварима које га занимају, и нека их уради на своју руку. Убрзо, његово учење ће бити само низ пројеката због којих ће бити узбуђен.
4. Проналажење инспирације
Оно што ме покреће нису циљеви, ни дисциплина, ни спољашња мотивација, ни награде… али кад ме ухвате пасија и инспирација, све иде глатко. Тренутак у коме сам сам толико узбуђен да не могу да престанем да мислим о нечему је тренутак који покреће све. Тада неизбежно у посао зарањам потпуно посвећен, и у већини случајева завршићу пројекат брзо јер тада волим да радим. Помагање вашем детету да пронађе онај посао који воли и који га испуњава је права ствар. Тада ће научити важну лекцију – да посао може и треба да се воли.
5. Независност
Деца треба да уче да буду самостална. Постепено, наравно. Полако их охрабрите да раде на своју руку. Научите их како да то ураде сами, дајте им модел, помозите им мало да то ураде, пустите их и да направе грешке. Поверење у себе ће стећи када стекну своје сопствене успехе, а тада ће имати и снаге да се изборе и са неуспесима. Када науче да буду независни, научили су да им не требају учитељ, родитељ, или газда да им кажу шта да раде. Они могу да се организују и да буду слободни, али и да сами преузму одговорност за своја дела.
6. Да буду срећни сами
Превише нас родитеља је размазило своју децу, тетошећи их, држећи их близу на свиленој узици, чинећи их да се осећају срећнима и безбеднима само тиме што смо у близини. А онда када дете одрасте, не зна како да буде срећно само. Одмах су му потребни момак, девојка или пријатељи. Ако нема друштво, дете ће тражити срећу у другим спољним стварима – куповини, храни, видео играма, интернету. Али, ако дете учи од малих ногу да може бити срећно само, играјући се, читајући и размишљајући, оно има једну од највреднијих вештина која постоји. Дозволите да ваша деца буду сама од раног узраста. Дајте им приватност и могућност да остају сами са собом и својим мислима.
7. Саосећање
Једна од најбитнијих вештина човечанства уопште. Оно им је потребно да добро сарађују са другима, да се брину за друге људе, да буду срећни када су други срећни. Развијање саосећања је кључ успеха. Будите саосећајни према вашем детету у сваком тренутку, као и према другима. Покажите им да емпатија значи интересовање за то како други могу да се осећају, и како да им се помогне.Покажите им у свакој прилици како да олакшају патње других ако је икако могуће, и како да друге учине срећнијима уз помоћ малих ствари, као и како је срећа заразне те ће и њима поправити дан.
8. Толеранција
Превише често деца одрастају у изолованим областима, где су људи углавном слични (барем изгледом), па када дођу у контакт са људима који су другачији, то може бити непријатно, шокантно, па чак и да изазвати страх. Причајте и покажите деци људе свих врста, различитих раса, различитих склоности и различитих менталних склопова. Покажите им да не само да је у реду бити другачији, већ да се то подразумева и да је управо слобода у различитости, оно што чини живот тако лепим.
9. Суочавање са променама
Верујем да ће ово бити једна од најбитнијих вештина како наша деца одрастају, јер свет се увек мења па су умеће прихватања промена, бављење променама и рад у променљивим околностима – конкурентне предности. То су вештине које и сам још увек учим, али сматрам да је то нешто што ми страховито помаже, и чини позитивну разлику у односу на оне који се опиру променама. Страх од промена зна да буде значајна кочница ка прилагођавању и успеху уопште. Крутост је мање корисна у динамичном окружењу него флексибилност. Подсећање на ову вештину, за ваше дете је у свакој прилици веома важно, и показује му да су промене у реду, да се свему може прилагодити. И најважније, треба да уме да прихвати нове могућности које ту нису биле раније и да у свакој промени види само позитивну страну. Живот је авантура и ствари ће ићи наопако, испадаће другачије него што сте очекивали, али све је то живот и зато никад није досадно.
Ми не можемо дати нашој деци да науче скуп података који ће им сигурно требати, или их савршено припремити за каријеру, кад не знамо ни сами шта ће будућност донети. Али можемо да их научимо да се прилагоде на све, да науче све што треба, да реше било шта, и да нам за око двадесет година буду итекако захвални за то.
Лео Бабаута је оснивач популарног блога „Зен навике“
Преузето:www.detinjarije.com