Простор више не посматрамо као безобличну празнину. Ајнштајновски простор има тежину, облик и осећај за место. Он се савија око дивовских сунаца. Неуморно се шири у свим правцима. Свемир одбија да остане занемарен, тражи пажњу, чак и у људским подухватима. У ликовној уметности, архитектури, музици, у пројектима наших градова и психологији невидљивог, у вишестепеним зонама приватности које стварамо око својих тела, простор је веома речит.
Мислите ли да вам је пријатно у близини колеге са посла? Анат Пери, професорка психологије на Универзитету Беркли, предлаже овај једноставни тест. Када следећи пут будете разговарали с том особом, прилагодите растојање између вас за дужину малог прста и станите ближе или даље него обично. "Промена је велика", каже др. Анат Пери.
Вајарка Рејчел Вајтрид приказује наметљивост простора испуњавајући смолом, гипсом и другим материјалима простор испод стола, иза полице за књиге, чак и читаву собу. Ствара се утисак скамењеног духа собе који наводи посматрача да се сети како му је било када се у детињству скривао испод стола или у библиотеци.
"Музика је простор између нота", наводно је рекао француски композитор Клод Дебиси - другим речима, музика се разликује од буке само по прецизно артикулисаним паузама.
Међу сликаре је напредак у приказивању простора често продирао револуционарно. "Стварање закона перспективе у 14. веку дало је уметницима дозволу да све виде на нов начин", каже британски сликар Метју Ричи, који живи и ради у Њујорку. „Сада небо више није пљоснато. Имамо право небо са дубином, и анђели могу да се препусте несташлуцима."
Средином 19. века сликари су поново открили дводимензионалну природу платна и подстакли успон апстрактног сликарства.
"Равну површину схватили су као место за распоређивање боја“, каже Ноам М. Елкот, професор ликовне уметности на Универзитету Колумбија. За сликаре какав је био Сезан, наставља он, „простор између фигура носио је једнаку тежину као такозвани први план.“
Брига за просторну демократију достигла је врхунац у делима Џексона Полока, на којима нема првог плана ни позадине, сматра др. Елкот.
Друге модернистичке сликаре попут Пикаса, Марсела Дишана и Казимира Маљевича више је опчинила идеја четврте димензије – не времена, него четврте просторне димензије, прича Линда Д. Хендерсон, професор историје уметности на Тексашком универзитету у Остину и ауторка књиге Четврта димензија и нееуклидовска геометрија у модерној уметности.
Тему је надахнуло опште занимање с краја 19. века изазвано напретком геометрије, открићем рендгенских зрака и објављивањем утицајне књиге Едвина Абота Абота Равница: Романса многих димензија (1884), алегорије о животу у две димензије.
Отуда кубистичка дела као што је Пикасов Портрет жене из 1910, с неухватљивим, мултифокалним облицима који се претапају једни у друге.
Замисао да простор није само празнина утиче на уметнике.
Уметници покушавају да визуализују концепте као што су хиперпростор и квантни простор. Метју Ричи, инсталације (Matthew Ritchie)
Алис Т. Фридман, професорка уметности и архитектуре на Колеџу Велсли, каже: „Кад год је могуће, људи радо ограђују мали простор који зову својим.“
На крају крајева, управо то раде и с ваздухом око себе и метафорички заузимају област око својих тела као најнеповредивији лични простор. Истраживачи су утврдили да се величина нашег личног простора разликује у зависности од културе.
„Израелцима који отпутују у Индију може се учинити да им људи стоје преблизу“, рекла је докторка Пери, Израелка. „Али, када оду у Европу, лични простор је већи, па људи делују хладније.“
Аутор: Натали Анџир
Извор: Њујорк тајмс