Објавивши пре једног века своју општу теорију релативности, Алберт Ајнштајн је збрисао традиционално схватање непомичног и непроменљивог простора и дао нам гипко чудесно ткање просторно - временског континуума.
Простор више не посматрамо као безобличну празнину. Ајнштајновски простор има тежину, облик и осећај за место. Он се савија око дивовских сунаца. Неуморно се шири у свим правцима. Свемир одбија да остане занемарен, тражи пажњу, чак и у људским подухватима. У ликовној уметности, архитектури, музици, у пројектима наших градова и психологији невидљивог, у вишестепеним зонама приватности које стварамо око својих тела, простор је веома речит.
Мислите ли да вам је пријатно у близини колеге са посла? Анат Пери, професорка психологије на Универзитету Беркли, предлаже овај једноставни тест. Када следећи пут будете разговарали с том особом, прилагодите растојање између вас за дужину малог прста и станите ближе или даље него обично. "Промена је велика", каже др. Анат Пери.
Вајарка Рејчел Вајтрид  приказује наметљивост простора испуњавајући смолом, гипсом и другим материјалима простор испод стола, иза полице за књиге, чак и читаву собу. Ствара се утисак скамењеног духа собе који наводи посматрача да се сети како му је било када се у детињству скривао испод стола или у библиотеци.
"Музика је простор између нота", наводно је рекао француски композитор Клод Дебиси - другим речима, музика се разликује од буке само по прецизно артикулисаним паузама.
Међу сликаре је напредак у приказивању простора често продирао револуционарно. "Стварање закона перспективе у 14. веку дало је уметницима дозволу да све виде на нов начин", каже британски сликар Метју Ричи, који живи и ради у Њујорку. „Сада небо више није пљоснато. Имамо право небо са дубином, и анђели могу да се препусте несташлуцима."
Средином 19. века сликари су поново открили дводимензионалну природу платна и подстакли успон апстрактног сликарства.
"Равну површину схватили су као место за распоређивање боја“, каже Ноам М. Елкот, професор ликовне уметности на Универзитету Колумбија. За сликаре какав је био Сезан, наставља он, „простор између фигура носио је једнаку тежину као такозвани први план.“
Брига за просторну демократију достигла је врхунац у делима Џексона Полока, на којима нема првог плана ни позадине, сматра др. Елкот.
Друге модернистичке сликаре попут Пикаса, Марсела Дишана и Казимира Маљевича више је опчинила идеја четврте димензије – не времена, него четврте просторне димензије, прича Линда Д. Хендерсон, професор историје уметности на Тексашком универзитету у Остину и ауторка књиге Четврта димензија и нееуклидовска геометрија у модерној уметности.
Тему је надахнуло опште занимање с краја 19. века изазвано напретком геометрије, открићем рендгенских зрака и објављивањем утицајне књиге Едвина Абота Абота Равница: Романса многих димензија (1884), алегорије о животу у две димензије.
Отуда кубистичка дела као што је Пикасов Портрет жене из 1910, с неухватљивим, мултифокалним облицима који се претапају једни у друге.

                                                                П. Пикасо: Портрет Амброаза Волара, 1910.
​
Замисао да простор није само празнина утиче на уметнике.
Уметници покушавају да визуализују концепте као што су хиперпростор и квантни простор. Метју Ричи, инсталације (Matthew Ritchie)

Наше кретање кроз простор брине архитекте и урбанисте који покушавају да докуче често неме жеље и претпоставке које доносимо у одређени простор.
Алис Т. Фридман, професорка уметности и архитектуре на Колеџу Велсли, каже: „Кад год је могуће, људи радо ограђују мали простор који зову својим.“
На крају крајева, управо то раде и с ваздухом око себе и метафорички заузимају област око својих тела као најнеповредивији лични простор. Истраживачи су утврдили да се величина нашег личног простора разликује у зависности од културе.
„Израелцима који отпутују у Индију може се учинити да им људи стоје преблизу“, рекла је докторка Пери, Израелка. „Али, када оду у Европу, лични простор је већи, па људи делују хладније.“
Аутор: Натали Анџир
Извор: Њујорк тајмс 

Priredila: Tatjana Tomić Đorović

Često se nastavnici koncentrišu na svoju ulogu u nastavi i  ne vode dovoljno računa o tome u kojoj su meri njihovi učenici sposobni da aktivno učestvuju u nastavi: da prate nastavu, analiziraju  nastavni materijal, ispunjavaju svoje nastavne obaveze, komuniciraju. Posebno se zanemaruje činjenica da pojedine aktivnosti u nastavi ne odgovaraju  svim učenicima i da se razlike u postignuću delom mogu pripisati i neadekvatnom izboru i primeni nastavnih metoda. Poznato je da se učenici razlikuju, ne samo u sposobnostima i motivaciji za učenje, nego i u stilovima učenja.
Pojam stilovi učenja koristi se kao opis stavova i ponašanja koji određuju preferencije u učenju. Većina osoba nije svesna koji im stil učenja odgovara, iako znaju da iz nekih aktivnosti i situacija uče uspešnije nego iz drugih.
Postoje različite klasifikacije stilova učenja. Ovde ćemo predstaviti pristup Davida Kolba. Razmatrajući Kolbov model stilova učenja napravićemo uvid u to na koji način poznavanje stilova učenja može da utiče na oblikovanje i efikasnost učenja.
David Kolb objavio je 1984. godine svoj model stilova učenja. J.Piaget, J. Dewey i K. Lewin imali su uticaj na Kolbov rad.
Kolbova iskustvena teorija učenja počiva na dva nivoa: četvorostepeni ciklus učenja i četiri stila učenja. Ova teorija većinom se odnosi na unutrašnje kognitivne procese osobe koja uči. Kolb je zagovornik toga da učenje uključuje formiranje koncepta koji može da se primeni fleksibilno u skladu sa situacijom. Prema Kolbovoj teoriji, nova iskustva obezbeđuju podsticaj za razvoj novih pojmova.
"Učenje je proces pomoću kojeg se znanje stvara transformacijom iz iskustva." (Kolb, 1984.g.)

​Kolbov četverostepeni ciklus učenja i model stilova učenja prikazan je na sledećoj slici, adaptacija A. Chapman, 2006.

Kolb je svoj model stilova učenja zasnovao na četvorostepenom ciklusu učenja:
(1) konkretno iskustvo vodi ka (2) posmatranju i refleksiji tog iskustva koja vodi do (3) stvaranja apstraktnog koncepta - generalizacija (zaključaka), koji se zatim koristi za (4) testiranje hipoteza u budućim situacijama, što rezultuje novim iskustvima.
Kolb vidi učenje kao integrisan proces gde svaki nivo uzajamno podržava i "hrani" sledeći. Moguće je ući u krug na bilo kom nivou i slediti njegov logičan niz.
Kakogod, uspešno učenje jedino se javlja onda kada je učenik sposoban da prođe sva četiri nivoa ovog modela. Dakle, ni jedan nivo kruga nije efikasan kao procedura učenja sama po sebi. 
Stilovi učenja
Kolb postavlja četiri različita stila učenja (divergentni, asimilativni, konvergentni i akomodacioni stil), koji se baziraju na četvorostepenom ciklusu učenja (pogledaj sliku iznad).
On objašnjava da različiti ljudi koriste posebne stilove učenja. Različiti faktori utiču na to koji stil će neko više koristiti. Na primer, socijalno okruženje, obrazovna iskustva ili bazična kognitivna struktura jedinke.
Šta god da utiče na izbor stila, preferirani stil učenja je ustvari proizvod dva izbora koja mi pravimo, koje Kolb predstavlja kao linije ose, svaka sa suprotstavljenim modalitetima na svakom kraju. Istok - zapad osa nazvana je Procesni kontinuum (kako radimo), a sever - jug osa  Percepcijski kontinuum (kako razmišljamo).
Svaki stil učenja predstavlja kombinaciju dve faze u četvorostepenom ciklusu učenja.
Sledi opis četiri Kolbova stila učenja:
- DIVERGENTNI ( osećati i posmatrati) = MISLILAC
Ovi ljudi su u stanju da posmatraju stvari iz različitih perspektiva. Osetljivi su. Više vole da posmatraju nego da čine, nastoje da sakupljaju informacije i koriste maštu da reše probleme. Najbolje sagledavaju konkretne situacije iz nekoliko različitih uglova posmatranja.
Kolb ovaj stil naziva divergentnim jer ovi ljudi bolje deluju u situacijama koje zahtevaju produkovanje ideja, na primer, kao brainstorming. Ljudi koji poseduju divergentni stil učenja imaju široka kulturalna interesovanja i vole da sakupljaju informacije.  Oni su zainteresovani za ljude, maštoviti su i osetljivi, i uspešni su u umetnosti. Ljudima sa divergentnim stilom omiljen je rad u grupama, slušaju i otvorenog su uma i nastoje da dobiju povratnu informaciju.
- ASIMILATIVNI (posmatrati i misliti) = TEORETIČAR
Kod asimilativnog učenja prvenstvo ima konciznost, logični pristup. Ideje i koncepti važniji su nego ljudi. Ove osobe zahtevaju dobro i jasno objašnjenje, pre nego mogućnost za praktično činjenje. Njih odlikuje razumevanje šireg spektra informacija koje organizuju prema logičnom redosledu.
Ljudi sa asimilativnim stilom učenja manje su fokusirani na ljude, a više ih interesuju ideje i apstraktni koncepti. Osobe sa ovim stilom više privlače logične teorije nego pristupi koji su bazirani na praktičnim vrednostima.
U klasičnim situacijama vezanim za učenje, ljudi sa ovim stilom preferiraju čitanje, predavanja, analitičko - istraživačke  modele i slobodu da razmatraju razne mogućnosti.
- KONVERGENTNI (misliti i činiti) = PRAGMATIČAR
Osobe sa konvergentnim stilom učenja nastoje rešiti probleme i koristiće učenje da pronađu rešenja za praktična pitanja. Omiljeni su im tehnički poslovi, i manje su usmereni na ljude i međuljudske odnose. Ljudi sa konvergentnim stilom učenja najbolji su u pronalaženju praktične primene ideja i teorija.
Osobe sa konvergentnim stilom vole da eksperimentišu sa novim idejama, da simuliraju i da primenjuju naučeno.
- AKOMODACIONI (osećati i činiti) = AKTIVISTA
Ovaj stil učenja je "praktičan", i oslanja se pre na intuiciju nego na logiku. Ovi ljudi preferiraju praktičan, iskustveni pristup. Privlače ih novi izazovi i iskustva i ispunjavanje planova.
Oni vole da rizikuju na osnovu instinkta, pre nego da logično zaključuju. Osobe sa akomodacionim stilom učenja težiće da se oslone na druge osobe za dobijanje informacije pre nego na sopstvene analize. Ovaj stil učenja je dominantan u opštoj populaciji.

Obrazovne implikacije
Kolbove nivoe učenja i ciklus nastavnici mogu upotrebiti za kritičko vrednovanje uslova učenja i za razvoj mnogo prikladnijih mogućnosti za učenje.
Nastavnici treba da obezbede aktivnosti koje su kreirane i sprovedene tako da svakom učeniku obezbeđuju priliku da se uključi u učenje na način koji mu najviše odgovara. 
​Elementi organizacije nastave prema stilovima učenja

​Pojedincu se može pomoći da efikasnije uči, identifikujući manje omiljene stilove učenja i razvijanjem ovih stilova kroz primenu iskustvenog ciklusa učenja.
Idealno, aktivnosti i materijale trebalo bi kreirati  na način da se iskoriste mogućnosti svakog nivoa iskustvenog ciklusa učenja, a učenike treba provesti kroz ceo proces po delovima.

​Borba protiv selfija se razbuktala.   
Takozvani narcištapovi (narcisticks) zabranjeni su u rimskom Koloseumu, u Versaju i u Sidnejskoj operi, izveštava Tajms. U Rusiji možete biti uhapšeni zbog snimanja selfija, a vlasti upozoravaju na opasnost slikanja na pogrešnim mestima, na primer ispred vozova u pokretu, jer je nekoliko ljudi tako poginulo.
Istraživanja pokazuju da ljudi koji snimaju brojne selfije često imaju narcističku, psihopatsku i makijavelističku ličnost. Takođe gaje potrebu za zadovoljenjem i traže društveno odobravanje na internetu.
„Često se zaboravlja da narcisoidni ljudi nisu samo egomanijaci, nego i da ih pokreće prikrivena nesigurnost“, kaže Džes Foks, asistent na Državnom univerzitetu Ohajo“. „Oni vole „lajkove“, vole da im se prizna vrednost.“

​Možda su isto toliko loši i roditelji koji se osećaju obaveznima da snime svaki trenutak svoje porodice. Brus Fejler u nedavnom članku za Tajms kaže da se pretvarao u takvog oca.
Fejler je kasno počeo da snima video-kamerom, a do tada je fotografisao i odgajao decu uz razne zabavne aktivnosti. "Dobro je bilo to što su deca volela i sama da snimaju. Pričvršćivala su kamere za kacige za splavarenje, šepurila su se na časovima hodanja po užetu i uzbuđeno su snimila kratki film o svojim rođacima krajem leta", napisao je Fejler. "Loše je to što imamo toliko snimljenih filmova da ih niko nikad neće odgledati." 
Opsesija beleženjem života ograničava uživanje u istom tom životu.
Na kraju je Fejler shvatio da opsednutost kamerom uništava njegov porodični život.
Pen Holdernes, nekadašnji televizijski izveštač iz Severne Karoline, shvatio je nešto slično. Kad je snimio svoju porodicu kako obučena u jednaku božićnu odeću pleše po kući, snimak je stigao u nacionalne vesti i imao je više od šesnaest miliona pregleda.
Svestan je loših strana toga. "Prestravljuje me mogućnost da se pretvorim u oca koji govori:"O, pa to je divno, gde mi je kamera?" umesto da upotrebim mozak i uživam u trenutku".
Linda Henkel, baka koja voli da fotografiše, želela je da sazna kako fotografije utiču na naše pamćenje.
Tokom pisanja studije objavljene prošle godine, Linda, kognitivni psiholog, poslala je studente u umetnički muzej i rekla im da neke predmete pogledaju, a neke da fotografišu. Pokazalo se da su bolje zapamtili ono što su gledali nego ono što su snimali.
"Kada ispitanik snimi fotografiju, kao da dužnost pamćenja prenosi na nju", rekla je Tajmsu. "Računa da će aparat pamtiti umesto njega". 
​Gledajući tuđe uspomene na društvenim mrežama često se osećamo loše i naš strah da smo nešto propustili se pojačava. Ovo stanje se pogoršava kada se razne poznate ličnosti udruže, i neprestano objavljuju na internetu snimke zabava koji kao da su pažljivo osmišljeni da nas učine ljubomornima.
"Ne samo da nisam na ovom divnom putovanju u Kan nego nisam ni na ovoj jahti u Kanu sa Žiži i Belom Hadid i Hejli Boldvin.", kaže dvadesetpetogodišnja Emili Tes Kac, urednica u Hafington postu. "I protiv volje zavaravam se da bi se svi radovali što sam tamo".
Studija objavljena početkom ove godine pokazuje da gledanje tuđih postova samo podstiče zavist i kvari raspoloženje.
Tridesetpetogodišnji Itan Kros, saradnik na toj studiji i profesor na Mičigenskom univerzitetu, rekao je Tajmsu: "Svi smo skloni da doteramo svoju sliku na internetu. Stalno posmatranje lepih trenutaka u tuđim životima ne doprinosi emocionalnoj dobrobiti".
Autor: Tom Brejdi
Izvor: The New York Times

Приредила:Татјана Томић Ђоровић

Понекад реч асертивност има лош призвук, јер људи тај појам мешају са агресивношћу. Али ако то треба да буде мера људског понашања, асертивност се налази тачно на средини између пасивности и агресивности.
Овако други људи опажају пасивне, асертивне и агресивне људе:
Пасивни људи:
- Тешко им је да кажу:“Не“.
- Чине све што други траже, чак иако се то коси са њиховим убеђењима.
- Други их много „газе“.
- Говоре несигурно и не бране своја права.
- Нису сигурни ни да ли имају било каква права.
- Чине све да избегну конфликт.
- Искоришћени су. Огорчени су, али не говоре то никоме.
Асертивни људи:
- Чврсти су и директни.
- Не окривљују друге, већ преузимају одговорност за своја осећања.
- Фокусирани су на садашњост.
- Своје потребе и осећања испољавају смирено и лако.
- Сигурни су у себе.
- Говоре сигурно и док говоре гледају саговорника у очи.
- Уважавају друге и исто очекују од других. 
Агресивни људи:
- Гласни су, заповедају и агресивни су.
- Истерају своје, по сваку цену.
- Реагују тренутно.
- Осветољубиви су.
- Не маре за туђа осећања.
- Снажно стегну руку приликом руковања.
- За њих, победа је најважнија.
 
Неки од нас су тачно на средини, али сви имамо добит од свесног увежбавања асертивног  понашања. Изразито пасивни и веома агресивни људи често имају базично ниско самопоштовање. Ако код себе опажате једну или другу крајност, самопоштовање може бити нешто чиме бисте могли да се позабавите у наредном периоду. Употребите инфографик да сазнате да ли сте асертивни или не. 

И све то некако има смисла, с обзиром на то да нико не може заиста знати шта га чека у животу у наредних двадесет година. Замислите 1980, када су персонални рачунари били новотарија, факсови најмодернија комуникацијска технологија а интернет постојао само у романима научне фантастике писаца попут Вилијама Гибсона.
Нисмо имали појма шта нас очекује.
А ево у чему је ствар: ми то и даље не знамо. И никада нећемо знати. Никада нисмо били добри у предвиђању будућности, тако да наше одгајање и образовање деце у уверењу да знамо шта је најбоље за њих, као и да знамо шта нас чека, није баш најпаметнија идеја.
Како онда да припремимо нашу децу за свет који је непредвидив, непознат? Можда је најважније да их од свих вештина прво научимо да се прилагоде, да се баве променама, да се припреме за неочекивано и буду спремни да увек уче.
То захтева потпуно другачији приступ подизању детета и образовању уопште. То значи да треба да оставимо наше старе идеје пред вратима, и све прекројимо.
Моја божанствена жена Ева (да, ја сам веома срећан човек) и ја смо међу онима који су већ то урадили. Ми своју децу учимо код куће, тј “дешколујемо” их од традиционалне школе. Учимо их да уче сами, без нас и нашег преслишавања.
То је, додуше, дивљи фронт, непознаница, и већина нас који експериментишу са “дешколовањем” признаје да нема све одговоре, да не постоји скуп „најбољих пракси“. Али ми такође знамо и да учимо заједно са нашим децом, као и да је незнање добра ствар – пружа им прилику да сазнају без ослањања на круте традиционалне методе које сигурно нису право решење.
Представљам вам неколико битних вештина за које верујем да деца треба да их знају, и да ће се тако најбоље припремити за било коју светлу будућност. Јер све набројано се заснива на ономе што сам научио у три различите индустрије, и што сам научио о учењу, раду и животу у свету који никада неће престати да се мења.
1. Постављање питања
Оно што ми највише желимо за нашу децу, је да шта год треба да знају, науче сами. Да науче било шта. Јер ако то могу, онда не треба да уче све редом, и што им треба и што им не треба, већ ће оно што им треба у будућности са лакоћом научити сами. Први, веома битан корак у учењу, је знати поставити питање. Срећом, клинцима је ово природно урођено – на нама је само да их охрабримо. Одличан начин да се то уради је дати пример. Када ви и ваше дете радите или учите нешто ново, постављајте питања наглас и истражујте могуће одговоре са својим дететом. Када ваше дете то исто уради и крене да поставља питања, наградите га уместо да га кажњавате (можда ћете бити изненађени колико одрасли обесхрабрују испитивање).
2. Решавање проблема
Ако је дете способно да реши проблем, онда оно може да уради било који посао. Нови посао може бити застрашујућ за било кога од нас, али то је заиста само још један проблем који треба решити. Нова вештина, ново окружење, нова потреба … то су просто све проблеми које треба решити. Немојте одмах решити све проблеме ваше деце – нека прво сама пробају и нека покушају да нађу различита решења, а ви наградите такве напоре. На крају, ваше дете ће развити поверење у своје способности, а онда не постоји ништа што не може да уради.
3. Извођење пројеката
Као онлајн предузетник, ја знам да је мој рад низ пројеката, понекад везаних, понекад малих и некад великих (који су најчешће група мањих пројеката). Такође знам да не постоји пројекат са којим не могу да се ухватим у коштац, јер сам их већ толико урадио. Овај пост је пројекат. Писање књиге је пројекат. Продаја књига је још један пројекат. Радите на пројектима са вашим дететом, пустите га да види како се то ради, радећи са вама, а затим га пустите да ради само. Када стекне ваше поверење, нека се позабави стварима које га занимају, и нека их уради на своју руку. Убрзо, његово учење ће бити само низ пројеката због којих ће бити узбуђен.
4. Проналажење инспирације
Оно што ме покреће нису циљеви, ни дисциплина, ни спољашња мотивација, ни награде… али кад ме ухвате пасија и инспирација, све иде глатко. Тренутак у коме сам сам толико узбуђен да не могу да престанем да мислим о нечему је тренутак који покреће све. Тада неизбежно у посао зарањам потпуно посвећен, и у већини случајева завршићу пројекат брзо јер тада волим да радим. Помагање вашем детету да пронађе онај посао који воли и који га испуњава је права ствар. Тада ће научити важну лекцију – да посао може и треба да се воли.
5. Независност
Деца треба да уче да буду самостална. Постепено, наравно. Полако их охрабрите да раде на своју руку. Научите их како да то ураде сами, дајте им модел, помозите им мало да то ураде, пустите их и да направе грешке. Поверење у себе ће стећи када стекну своје сопствене успехе, а тада ће имати и снаге да се изборе и са неуспесима. Када науче да буду независни, научили су да им не требају учитељ, родитељ, или газда да им кажу шта да раде. Они могу да се организују и да буду слободни, али и да сами преузму одговорност за своја дела.
6. Да буду ​​срећни сами
Превише нас родитеља је размазило своју децу, тетошећи их, држећи их близу на свиленој узици, чинећи их да се осећају срећнима и безбеднима само тиме што смо у близини. А онда када дете одрасте, не зна како да буде срећно само. Одмах су му потребни момак, девојка или пријатељи. Ако нема друштво, дете ће тражити срећу у другим спољним стварима – куповини, храни, видео играма, интернету. Али, ако дете учи од малих ногу да може бити срећно само, играјући се, читајући и размишљајући, оно има једну од највреднијих вештина која постоји. Дозволите да ваша деца буду сама од раног узраста. Дајте им приватност и могућност да остају сами са собом и својим мислима.
7. Саосећање
Једна од најбитнијих вештина човечанства уопште. Оно им је потребно да добро сарађују са другима, да се брину за друге људе, да буду срећни када су други срећни. Развијање саосећања је кључ успеха. Будите саосећајни према вашем детету у сваком тренутку, као и према другима. Покажите им да емпатија значи интересовање за то како други могу да се осећају, и како да им се помогне.Покажите им у свакој прилици како да олакшају патње других ако је икако могуће, и како да друге учине срећнијима уз помоћ малих ствари, као и како је срећа заразне те ће и њима поправити дан.
8. Толеранција
Превише често деца одрастају у изолованим областима, где су људи углавном слични (барем изгледом), па када дођу у контакт са људима који су другачији, то може бити непријатно, шокантно, па чак и да изазвати страх. Причајте и покажите деци људе свих врста, различитих раса, различитих склоности и различитих менталних склопова. Покажите им да не само да је у реду бити другачији, већ да се то подразумева и да је управо слобода у различитости, оно што чини живот тако лепим.
9. Суочавање са променама
Верујем да ће ово бити једна од најбитнијих вештина како наша деца одрастају, јер свет се увек мења па су умеће прихватања промена, бављење променама и рад у променљивим околностима – конкурентне предности. То су вештине које и сам још увек учим, али сматрам да је то нешто што ми страховито помаже, и чини позитивну разлику у односу на оне који се опиру променама. Страх од промена зна да буде значајна кочница ка прилагођавању и успеху уопште. Крутост је мање корисна у динамичном окружењу него флексибилност. Подсећање на ову вештину, за ваше дете је у свакој прилици веома важно, и показује му да су промене у реду, да се свему може прилагодити. И најважније, треба да уме да прихвати нове могућности које ту нису биле раније и да у свакој промени види само позитивну страну. Живот је авантура и ствари ће ићи наопако, испадаће другачије него што сте очекивали, али све је то живот и зато никад није досадно.
Ми не можемо дати нашој деци да науче скуп података који ће им сигурно требати, или их савршено припремити за каријеру, кад не знамо ни сами шта ће будућност донети. Али можемо да их научимо да се прилагоде на све, да науче све што треба, да реше било шта, и да нам за око двадесет година буду итекако захвални за то.
Лео Бабаута је оснивач популарног блога „Зен навике“
Преузето:www.detinjarije.com

Приредила: Татјана Томић Ђоровић

​Нисам дуго писала на блогу. Знате ону: "Живот је тако хтео.", а све је уско повезано са рационализацијом броја запослених у просвети.
Желим да се још једном осврнем на пројекат Мисли авангардно и заокружим цео рад.
Припремајући се, а и касније радећи на пројекту, моје колегинице и ја заједно са ученицима смо пажљиво, бирале и осмишљавале активности које ће наше ученике на најбољи начин довести до очекиваних исхода. Активности, то јест учење кроз искуство, су срж пројекта, а активно учење је у основи знања и умећа.        

Приредила: Татјана Томић Ђоровић

И, наравно, још једна евалуација...

Евалуација целог пројекта обављена је анкетом међу ученицима. Задовољство оваквим начином рада, пројектном наставом, оценили су просечном оценом 3,00 (оцењивање је обављено на скали од 1 - 4). Током рада највише им се допало што су сами могли да истражују и прикупљају информације. Проценили су да су усавршили вештину рада на рачунару, упознали су се са сувим и мокрим пустовањем, а знање које су стекли могу да примене.

Радују ме овакви коментари, морам то да признам. На добром смо путу. Истраживање, учење кроз деловање, искуствено учење и креативност су главна обележја нашег овогодишњег пројекта. И већ размишљамо о следећем... 

Приредила: Татјана Томић Ђоровић

Ево, дошао је тренутак када ћемо прогласити најбољу електронску књижицу. Ученици, главни актери нашег пројекта, оценили су обе књижице. За ту сврху употребљена је скала процене.

На основу израчунатих аритметичких средина свих оцена (на скали од 1-5) добијена је следећа ранг листа:  

1. место: електронска књижица Занимљиво! (просечна оцена: 4,62)

2. место: електронска књижица Авангардиста (просечна оцена: 4,06)

Евалуација електронских књижица - ТАБЕЛА
Евалуација електронских књижица - ГРАФИКОН
Сваки гласач обележен је другом бојом.

Приредила Татјана Томић Ђоровић

Ученици су се опробали у изради електронских књижица. У томе им је помагала наставница српског језика и књижевности Бранијета Конџуловић. Формиране су четири групе ученика и требало је да свака група преточи  искуства и утиске које носе са рада на  пројекту Мисли авангардно у своју књижицу. Међутим,  завршене су и објављене две књижице: Авангардиста и Занимљиво!, па ће  само те две књиге бити предмет евалуације.  

Приредила: Татјана Томић Ђоровић

Пустовање (или филцање) је обележило месец мај у нашој школи. Промовисала сам ову вештину након обуке у Етнографском музеју (погледати пост од 16. децембра 2014.године под називом Пустовање), прво међу наставницима,  а затим и међу ученицима. Још две радионице израде накита техником мокрог и сувог пуста похађала је са мном и наставница дизајна Марија Величковић 07. и 14. фебруара 2015. године у Етнографском музеју (фотографије са те радионице можете видети на сајту Етнографског музеја). Затим смо кренуле у авантуру звану Радионице пустовања са нашим ученицима, а придружила нам се и Бранијета.  
Након истраживања и објављивања свих важних и занимљивих података (чланака, слика) на Вики страницама Књигомногољупци и Величковић, представљања наученог у форми прези презентација, експериментисања на Дада часу, ученици су, на радионицама пустовања имали могућност да се упознају са овим древним занатом, да прикажу своје идеје користећи један нов материјал – вуну! Њихови радови, сукње и накит од вуне, инспирисани су сликарством авангарде. За ту сврху користили смо и Пинтерест у настави. На овој платформи оформљена је Инспирациона табла:
Cubism, expressionism, surrealism and... accessories

Сукње и накит настали на радионицама пустовања приказани су на модној ревији и изложби.

На модној ревији Fashion provocation Beograd 26. маја 2015. године, учествовала је и наша школа, а промовисане су и сукње настале на радионици пустовања. Мотиви са слика Дрво живота, Цветни врт и сунцокрети Густава Климта нашли су се на сукњама, које су израђене техником сувог односно мокрог пустовања.

Приредила: Татјана Томић Ђоровић

Приредила: Татјана Томић Ђоровић
Извор: Enterpreneur

Добро припремљену презентацију треба на прави начин представити публици. Говорник мора вешто да користи и невербалну комуникацију.
Следе савети који говоре о невербалној комуникацији (израз лица, кретање, гестови), која је једнако важна као и садржај презентације.

Ученици трећег разреда, смер: дизајнер производа од коже, на часовима дизајна производа од коже, подељени у групе, израдили су, а потом и представили прези презентације на тему: Сликарство и мода од почетка 20. века до краја Другог светског рата. Затим су сви ученици унакрсно оценили све презентације.
Евалуација је обављена скалом процене на Google упитнику.
На основу израчунатих аритметичких средина свих оцена (на скали од 1-5) добијена је следећа ранг листа:

1.      место (просечна оцена: 4,29): Прези презентација број 1. Вођа групе: Драгана Матко

2.      место (просечна оцена: 4,12): Прези презентација број 2. Вођа групе: Марија Гопић
​
3.      место (просечна оцена: 4,00): Прези презентација број 4. Вођа групе: Душан Бадрљица

4.      место (просечна оцена: 3,41): Прези презентација број 3. Вођа групе: Доротеја Обрадовић
 
Евалуација прези презентација - ТАБЕЛА
Евалуација прези презентација - ГРАФИКОН
Сваки гласач обележен је другом бојом.

Приредила: Татјана Томић Ђоровић

О пустовању сам писала у ранијим постовима. Ову презентацију израдила сам да бих промовисала пустовање међу ученицима у школи. Познавање ове технике може да буде корисно за наше ученике, јер омогућава да изразе и развију своју креативност. 

Tатјана Томић Ђоровић
Ево прилике да квалитетно проведете своје слободно време ...